Koliko je kretanje važno za učenje?

Erik Jensen u knjizi „Podučavanje s’mozgom na umu“, kaže: „ Mogla bi da postoji veza između nasilja i nedostatka kretanja. Deca lišena stimalansa dodirom i fizičkim aktivnostima, možda ne razvijaju vezu u mozgu između pokreta i prijatnosti, odnosno, manje se veza stvara između malog mozga i moždanih centara za prijatnost. Takvo dete može da odraste u osobu nesposobnu za doživljavanje prijatnosti kroz uobičajene prijatne aktivnosti. Kao rezultat može da se razvije potreba za žestokim stanjima, od kojih je jedno takvo i nasilje. Uz dovoljne količine potrebnog „leka“,tj.kretanja, dete je dobro. Onemogućite mu kretanje i imate probleme“.

Mali mozak ovde ima najvažniju ulogu. On je zaužen za kretanje, položaj tela u prostoru, koordinaciju, ali i pažnju, ritam, kasnije sedenje mirno na času, pravilno usvajanje akademskih veština potrebnih za školu. Od ovog „mališe“ zavisi razvoj preko polovine od ukupnoh broja neurona, ali on kontroliše kako dečje kretanje, tako i sve kognitivne aktivnosti. Drugim rečima, deo mozga koji obrađuje pokret je isti onaj deo mozga koji obrađuje učenje.

 Dakle, kretanje i učenje su u stalnoj međuigri.

Znamo koliko je rana stimulacija već od prvog dana života važna za pravilan rast i razvoj. Znamo i za osobinu bebinog mozga da se prilagođava, menja i struktuira, onako kako ga mi i koliko usmeravamo. Poznato nam je i da bebe sa već nekoliko meseci imaju izraženu potrebu za kretanjem i istraživanjem sveta oko sebe, kao i važnost puzanja u razvijanju spremnosti za učenje. Takođe, jedan od najspontanijih i najprirodnijih pokreta koje majke čine sa bebama, jeste „nunanje“ ili ljuljuškanje u rukama. Bebe ciče i raduju se, dok ih golicamo, drmusamo, okrećemo i obrćemo…Da li smo zaboravili da pratimo prirodu razvoja?

Većina dece danas u najranijem uzrastu veći deo svog dana provedu u statičnom položaju, ispred ekrana, u kolima, sedeći, sa sve manje stimulacija kao što je trčanje, ljuljanje, skakanje, okretanje u krug, preskakanje…Ipak, stimulacija vestibularnog čula, smeštenog u unutrašnjem uhu i stimulacija malog mozga odgovornog za koordinaciju motorike, uzajamno deluju sa sistemom pažnje, preko prijema spoljašnjih stimulansa, odnosno, informacija iz spoljašnjeg sveta. Zahvaljujući tom njihovom „partnerstvu“, dete održava ravnotežu, pretvara mišljenje u delovanje i koordiniše pokrete.

Kako?

Jednostavnim igrama, kao što su puzanje, valjanje,  ljuljanje, obrtanje i skakanje i padanje 🙂

Postoje brojna vredna biološka, klinička i pedagoška istraživanja koja potvrđuju navedeno, a izabrala bih samo jedan primer od mnogih – Glen Doman je postigao spektakularan uspeh u radu sa decom sa oštećenjima na mozgu, koristeći terapiju intenzivne senzorne integracije.

Senzomotorna integracija od velikog je značaja i kada se radi o zrelosti i spremnosti za školu. Npr. Učenici koji se ljuljaju na zadnim nogama stolice u razredu, vestibularno aktivirajućim pokretima često stimulišu upravo mozak tim ljuljanjem. I iako to nije baš bezbedna aktivnost, veoma je dobra za mozak 🙂

Kako spojiti kretanje sa učenjem?

Igre u kojima se koristi lopta, mogu da se koriste prilikom ponavljanja usvojenog, bogaćenja vokabulara, pričanja priče…Naučena recitacija ili pesmica može da se ponavlja i pamti uz koreografiju. Vežbe koje istovremeno aktiviraju suprotne gornje i donje udove, poboljšavaju komunikaciju među moždanim hemisferama – „Potapši levom rukom glavu, a desnom trljaj stomak“. Skakanje na trambolini ili skakutanje na pilates lopti, dok istovremeno dete verbalizuje pojmove sa slika koje mu pokazujete. Ljuljanje sa usvajanjem prostornih odnosa – „ljuljaj se na desno, napred, nazad“..Brojni su primeri i jednostavne igre, koje ne iziskuju prevelik napor, a ako znate da dete na taj način uči LAKŠE, BRŽE, VIŠE, pamti DUGOTRAJNIJE, provodi sa vama vreme ZABAVNIJE, onda zašto da ne budete spremni i na trku na peškirima po parketu, nabrajanja što više reči na slovo T u trku isl? 🙂

Jasenka Lazić