Znamo da smo mi jedina vrsta koja može da izvede hvat palcem i kažiprstom. Kod deteta radnje šake vođene intelektom kreiraju povratnu spregu informacija: šaka prenosi mozgu, mozak vodi šaku na osnovu ove nove informacije, šaka otkriva dodatne informacije izvodeći ovo novo uputstvo i ponovo obaveštava mozak. Kada um i šaka operišu u sajedinstvu – rezultati su zapanjujući.

Na rođenju , ruka je nerazvijena alatka. Međutim, kako dete sazreva, upravo u ovoj osetljivoj oblasti usklađivanja mentalnog sa okruženjem, može se razviti problem. Ukoliko mozak prestigne šaku, dolazi do nejedinstva i ruka više ne hrani um. Drugim rečima, nerazvijena šaka sprečava razvijanje mozga. Do trenutka kada dete napuni osamnaest meseci, rana misija razvoja šake i mozga je završena: intelekt se razvija vođen informacijama koje je pružila šaka, a šaka je sada postala efikasna alatka. Ukoliko je sve prošlo dobro sa prilikama da se razvije hvat palcem i kažiprstom i da se usvoji širok raspon informacija o svetu i njegovih osobina preko ljudske sklonosti ka istraživanju, operisanju, ponavljanju, kontroli greške, preciznosti….dete se pripremilo za novu ulogu. Iako beba naporno radi sa predmetima koji joj pomažu da se na određene načine razvije tokom prvih petnaest meseci nakon rođenja, odrasli uglavnom ovaj posvećeni rad deteta nazivaju „igrom“. Ali u ovom procesu „igre“, dete je ostvarilo izuzetan podvig: pripremilo se za aktivnosti usmerene na rad sa struktuiranim materijalima, odnosno, za ljudsku delatnost. Ova ljudska delatnost, odnosi se na ono što su bile glavne ljudske potrebe od početka vremena: potrebe za hranom, skloništem i odećom. Već u uzrastu od petnaest meseci , dete je spremno i željno da imitira primarne aktivnosti odraslih: pripremanje hrane, kuvanje, pećenje, baštovanstvo, čišćenje, brisanje prašine, pranje podova, pranje veša, sušenje, slaganje…. Ništa ne želi više, nego da „radi“ pored odrasle osobe koja mu pruža ljubav u kući ili u nekom drugom odgovarajućem okruženju, čineći ono što je Marija Montesori nazivala „svakodnevnim životnim radom“.

Aktivnosti svakodnevnog života, pomažu već i petnaestomesečnom detetu da razvije različite veštine, razvijaju njegovu inteligenciju, produbljuju koncentraciju i pružaju mu novo poštovanje sopstvenih rastućih sposobnosti.Vežbe iz svakodnevnog života, trebalo bi da uključe manuelne aktivnosti u kojima su odrasli redovno angažovani u svakodnevnom životu, a koje dete primećuje.

Kako organizujemo vežbe iz svakodnevnog života?

Prvo detetu moramo dati materijale koje može uspešno koristiti da bi izvelo ove vežbe, kao i cikluse aktivnosti koje ove vežbe omogućavaju. Moramo odabrati materijale koji su struktuirani za detetovo samostalno i ponavljajuće vežbanje, nakon što mu pokažemo kako se koriste. Materijali moraju biti pravi, veličine prilagođene detetu i organizovani na jednostavan, lako razumljiv i uredan način. Organizovanje materijala i redosleda radnji ( isključivo i striktno pokazivanjem detetu ) , kod deteta podstiče PRAKTIČNO ISKUSTVO u vežbama iz svakodnevnog života , kao i LOGIČNO, ORGANIZOVANO RAZMIŠLJANJE i SVESNOST REZULTATA SVOJIH AKTIVNOSTI. Ako materijale odabrane za određenu svrhu, postavimo po redu i redosledu upotrebe s’leva na desno i odozgo na dole, dete mentalno usvaja ovaj precizan red i on postaje deo njegove FUNKCIONALNE INTELIGENCIJE. Prepoznajemo ovaj određeni mentalni red, kao ono što je potrebno za efikasno čitanje i pisanje, na primer. S’TOGA SE KROZ OVE CIKLUSE AKTIVNOSTI SA MATERIJALIMA IZ STVARNOG ŽIVOTA, DECA POSREDNO PRIPREMAJU ZA PISANI JEZIK U BUDUĆNOSTI. Ovakvo organizovanje radimo unapred umesto deteta, a pred detetom, jer deca do šeste godine imaju upijajući, a ne rasuđujući um, a nakon šeste godine dete razvija neophodne veštine rasuđivanja, promišljanja i planiranja, te i samo može da pretpostavlja, koji će mu sve materijali biti potrebni za određenu aktivnost.

U procesu korišćenja vežbi iz svakodnevnog života sa dovoljno koncentracije i napora, deca postepeno postaju sve veštija i sposobnija. Zahvaljujući povratnoj sprezi od šake do mozga i nazad, vežbe svakodnevnog života su samokorigujuće. Deca sagledavaju svoje greške i nastoje da ih isprave. Malo vode se prospe iz kantice dok zalivaju biljke, nešto vode preostane nakon prvog pokušaja da je pokupe. Deca imaju sve vreme ovog sveta za samoformiranje i ne treba ih požurivati. Dete želi da ćisti sa svojom metlom zato što vidi nas kako čistimo. Bez obzira koliko nespretno nešto radi u početku, treba mu dopustiti da nastavi da uvežbava i ponavlja.Uvek birajte najjednostavnije moguće materijale koje će dete koristiti. Jedan od naših ciljeva je da pomognemo deci da razumeju svet i načine na koji on funkcioniše. Iz tog razloga, ne preporučuje se usisivač, stoni usisivač, digitalni sat, zato što dete ne može da vidi mehanizme na osnovu kojeg rade. Deci je potrebno da vide šta se dešava sa predmetima koje koriste. Drugi cilj je da dete razvije poštovanje za predmete u svom okruženju, a ono proističe uprvo iz shvatanja funkcije predmeta

.Definisanje početka i kraja aktivnosti je takođe važno. Čin oblačenja i svlačenja kecelje u kuhinjskim aktivnostima to omogućava, kao i podsetnik detetu tokom aktivnosti da je uključeno u proces – „Sada smo kuvari“.Još jednom je atmosfera u kojoj obavljamo svakodnevne aktivnosti sa detetom, ključ njihovog uspeha. Razlažemo aktivnost na korake koje je lakše obaviti i celokupan proces predstavljamo kao logičan. Ako dete iskusi red, redosled, rutinu, rituale, organizaciju i logičko mišljenje kroz svakodnevne aktivnosti sa vama ili u drugom odgovarajućem okruženju, za njega će postati prirodno da traži red i drugde u svetu.Na kraju, upotrebite „pristup Toma Sojera“: učinite da učenje pospremanja sobe izgleda kao da vam je interesantno i neizbežno će postati takvo i za dete kada se samostalno potpuno uključi u aktivnost. 

Na fotografijama su deca sa poteškoćama u razvoju, koja pohađaju razvojne montesori radionice kod nas u Centru za podsticajnu negu. Deca imaju od 3 do 5 godina, a na fotografijama ih vidite u obavljanju svakodnevnih aktivnosti potpuno samostalno i uvežbavanju motorike na montesori ramovima, kao uvertira u samostalno oblačenje i svlačenje. Sve aktivnosti su deci pokazane samo jednom, sami biraju čime će se aktivirati i stimulisana su da prođu ciklus iste aktivnosti, završe je, osveste smisao, vide svrhu i cilj i ovladaju materijalima i aktivnostima.

Jasenka Lazić