Zovem se Vidan. Kada su mi zalepili flaster preko jednog oka, morao sam stalno da okrećem glavu, pa čak i čitav da se okrenem, ne bi li mogao da gledam na stranu pokrivenog oka. Prilično naporno za jedno malo, tek jedan par godina staro, biće.
I taman sam počeo da se navikavam, kada su počeli da mi stavljaju flaster i na drugo oko. Stave, pa skinu, pa opet na ono prvo… Vrtelo mi se u glavi od stalnog okretanja.
I kao da sve to nije bilo dosta, počeli su da mi nekom velikom lampom svetle u oči i stavljaju velika, smešna ali teška, stakla. Kroz njih sam video dve mame i mnogo nekih novih boja na lopti. To je bilo pomalo i zabavno ali ta stakla bi, ponekad, donela i maglu mojim očima.
U čudnoj sobi sa smešnim staklima, gde sam nekoliko puta bio sa mamom, prvi put sam čuo reč od koje se ona plašila. Operacija. Objasnila mi je da će, možda tako, probati da mi poprave oči, a ja nisam ni znao da su mi oči pokvarene i da ih treba popravljati. Nakon dugog i komplikovanog objašnjenja, počeo sam da se prisećam.
Tu negde oko mog prvog rođendana, dok su mojim roditeljima čestitali, a mene ljubili, pojavila se ta, kako mama kaže, konvergencija oka i, nešto što se zove, opažanje dubine vidnog polja. Neki su i plakali dok su me grlili, možda od sreće a, možda, jer su već tada znali da moje oči ne rade baš najbolje. Sećam se da je na moru mama stalno govorila sestri: „Ne idi u velike dubine“. Ja to nisam razumeo jer sam jasno video morsku vodu, ali ne i njenu dubinu.
U to doba sam počeo da učim gde su mi oči, gde su usta, gde uši, a gde nos. Nos mi je bio najzabavniji. Sa njim sam pravio razne zvukove i, svaki put, kada sam hteo da pridobijem maminu pažnju, stavljao sam prst u nos. Mogao sam da ga pipkam, čačkam i češkam, ali ne i da ga vidim. Često bih se, iz dosade, igrao igre „pogledaj u svoj nos“ . E, a tu igru, pomeranja očiju ka nosu, odrasli su zvali konvergencija. Odraslima se nije sviđalo što mogu da vidim svoj nos, a meni je to bilo sasvim u redu. Njima je mnogo lakše bilo da mi govore kako mi oči ne rade, nego da mi odgovore na neka sasvim obična pitanja. Na primer, kako mirišu oči, kako da ih pomirišem, i može li i nos da se pokvari?
Ta moja konvergencija, interesantno, nije došla sama. Ona ima drugaricu koju zovu akomodacija. Njih dve su, uglavnom, nerazdvojne. Akomodacija prva započne igru, pa posle ubaci i konvergenciju. Akomodacija bi tražila od mene da, dok gledam u nešto što je daleko, brzo pogledam u svoj nos. A konvergencija bi se, baš tada, ubacivala i kvarila igru. Više puta sam pokušavao da se lepo igram sa njima, ali nisam uspevao. Kao da njih dve nisu mogle da se međusobno dogovore, pa sam ja predmete ispred svog nosa video mutno. Čuo sam kako me ljudi nazivaju nespretnim i govore da trčim kao slonče Dambo (a on je svoj nos barem mogao da vidi). Kazali su, takođe, da nemam pincetu na prstima te da ne umem da hvatam pincetom. Još su pričali i da se nisam rodio sa vidnim sposobnostima, već da one zavise od motornog razvoja. Barem niko nije mogao da mi kaže da sam uobražen jer ne vidim dalje od svog nosa.
Sve se, zapravo, dešavalo u mom mozgu. Rekli su mi da je vreme da upoznam vežbe, koje bi trebalo da kažu mom mozgu da mi dopusti da lepo vidim svoj nos. Vežbe će, takođe, utvrditi pravila igre između akomodacije i konvergencije i tako, možda, oterati onu operaciju. Možda više neću ni trčati kao slonče Dambo, ako budem dobar sa vežbama.
Jedna od vežbi, zvala se Mačevalac. On se u svetu odraslih zvao Asimetrični tonični vratni refleks (ATNR) i, uglavnom, se pojavljivao gde su vizuelne teškoće i gde je akomodacija oka. Sve bebe kada se rode upoznaju Mačevaoca, ali on brzo ode dalje i više se ne vraća. Izgleda da je za mene mislio da sam pravi hrabri vojnik (kao oni olovni vojnici u mojoj sobi), čim je odlučio da, kod mene, ostane još malo. I bitka je mogla da počne: nas dvojica protiv akomodacije i konvergencije.
Da bi mi pomoćnik Mačevalac došao, svaki dan sam morao da zauzimam četvoronožni položaj i gledam u aviončić koji su, blizu mog lica, pomerali. Trebalo je da pogledom pratim let aviona, bez da pomeram glavu. Nekad bih isto to radio ležeći na leđima, dok me ljuljuškaju gore-dole. Bilo je tu i raznih drugih vežbi. Sve su one polako stizale do mog mozga (neke od njih straaaašno sporo) i tamo, zajedno, smišljale pravila igre sa kojima bi i akomodacija i konvergencija bile zadovoljne.
Dani mi prolaze u zabavnim vežbama. Mačevalac mi sve ređe dolazi. Akomodacija i konvergencija se sve manje svađaju. Još uvek ne vidim svoj nos ali, polako, svi učimo da se lepo, zajedno, igramo.

Jasenka Lazić