Predstavite nam Jugovu priču

Jugova priča počinje kao i kod druge dece, odmah po rođenju, ali na mnogo teži način. Jug je imao, kao i ja, citomegalo virus, ali doktori to nisu znali. Dobio je vakcinu drugog dana po rođenju i tada je prebačen bez mene u Novi Sad. Tu ostaje sam dva meseca. Nije dojen. Posle dva meseca dolazi kući samo na dve nedelje, jer ga na kontroli zadržavaju u bolnici, iako je zdrav, da nam pokažu vežbe. Boravi u sobi sa dečakom koji je hronično bolestan i praktično živi u bolnici. Tako, Jug sa dva meseca dobija virus bronhija, veoma otežano diše, uključuju mu sonde, iako je pre toga lepo napredovao i hranio se, gutao sa malo sniženim tonusom lica. Jedno veče se borio za život, bilo je kritično, ali se izvukao. Tonus mišića povišen, glavu ne drži sam. Uz pomoć doktorke koja ga je pratila prva dva meseca, privatnim putem ga dovodimo kući, bez saglasnosti doktora. Polako se oporavlja i sa 4,5 meseca krećemo sa rehabilitacijom – vežbe po Vojti, masaže ujutru i uveče. Sa 14 meseci se podiže u visoko klečeći položaj. Sa 22 meseca je propuzao. Kasnije se javio problem sa govorom, jer je sa 9 meseci gukao, sa godinu dana izgovarao oko 10 reči, znao pesmice, prepoznavao sve. Takođe, viđamo problem kod koordinacije oko-ruka ( hvata i na gleda ), nije izvršavao naloge, radio je isključivo šta njemu odgovara. U motoričkom smislu je sada došao do hoda uz pridržavanje. Ne spušta levu nogu, nema ravnoteže, svakodnevno radi fizikalne vežbe.

Krenuo je u prvi razred sa asistentom, ne baš radosno.

Šta je Vama, kao roditelju, važno pri odabiru lekara/terapeuta?

Kako Jug ima već 8 godina, put je dovoljno pun iskustva. Pričaću samo o terapeutima vezanim za Jugov razvoj govora, ponašanja, razumevanja, učenja i fine motorike, jer fizikalni terapeuti se sem ponekih saveta nisu bavili šire njegovim problemom, osim hoda i ravnoteže. Jug je pored svog problema i vrlo tvrdoglav, te se prvi ozbiljni problemi javljaju upravo kod logopeda/defektologa u preporučenoj, vrlo cenjenoj ordinaciji. Doživeo je na prvom susretu veliki stres, defektolog ga nije upoznao, što smatram ozbiljnom greškom i prišao mu je na potpuno pogrešan način. Već nakon prvog susreta je bilo jasno da od rada neće biti ništa, jer nije zadobio njegovo poverenje niti ljubav, kako bi kasnije radio i zahtevnije stvari. Nismo se ni mi kao roditelji pronašli u razgovoru sa terapeutom. Bili smo još jednom i susret je bio sličan prvom. Bez objašnjenja, nismo dobili ponovni termin, iako je bilo jasno da ćemo odustati, jer nas nisu razumeli kao roditelje. Od tog momenta, Jug je počeo da se plaši i ponaša neuobičajeno, da se povlači i ne sluša. Bojao se dece, ljudi, što do tada nije bio slučaj, što pokazuje koliki je uticaj terapeuta na dete, na tok njegovog razvoje i emocija, koje se često zanemaruju.

Tražili smo drugo mišljenje, jer je problem sad bio veći i evidentan – do tada nasmejano dete, sada postaje povučeno. U Palmotićevoj dobijamo odgovor da je preopterećen i uplašen i da ga treba „pustiti“. Dugo je trajao oporavak. Nakon toga je radio sa starijim defektologom za stolom, pokazivao interesovanje, ali nije puno napredovao, niti se vezivao, što je u Jugovom slučaju, veoma bitno. Odustali smo. Zatim je radio sa defektologom u kućnim uslovima, što mu je tada odgovaralo, bez stresa, sa osmehom, ali terapeut nije imala više šta da ponudi, iako je želela i bila veoma topla. Tada sam slučajno, tražeći bezglutenske recepte, zapazila ime Jasenka Lazić i privuklo me je to što je neko obraćao pažnju i na ishranu dece, što je nama veoma bitno. Ustvari, to mi je pokazalo da je neko otvoren za sve opcije pomoći i rada sa decom. Tako dolazimo do Jasenke, koja mi je delovala veoma ozbiljno. Prvi put je neko pričao, a ja slušala. Jug je ostajao sam bez teškoća. To su bili počeci, mi kao roditelji smo bili zadovoljni, jer je Jasenka znala da odgovori na naša pitanja, da zapazi sve ono što smo i mi, što je pričala na svakom susretu šta je radio i kako i koji su dalji planovi u radu – to je bilo presudno da shvatimo da je to ono što smo svo proteklo vreme tražili. Jug se, u međuvremenu vezao i uvek radovao odlascima, bez obzira što nije svaki put bio sjajan u zadacima, ali je tražio odlaske i prihvatio teraputa kao nekog njegovog.

Da li smatrate da su danas roditelji ravnopravni u timu sa terapeutom/lekarom i da li Vi osećate da to jeste, kada je Jug u pitanju?

Postoje razni lekari/terapeuti i razni roditelji, sa različitim iskustvom, znanjem, angažovanjem, očekivanjem. Smatramo da mi kao roditelji treba da slušamo i poštujemo ono na šta nam ukazuju terapeuti, jer su oni većeg znanja od nas i mi smo ti koji su tražili pomoć, dok oni treba da slušaju nas, kao nekog ko je sa detetom 24h i zna sva njegova reagovanja i ponašanja i ne ostaje imun na reč terapeuta. Nailazili smo na lekare/terapeute koji nisu poštovali našu reč, naše iskustvo. Takva saradnja nikad nije uspela. Teško je pronaći pravu meru, ali ako terapeut poštuje brigu roditelja i odvoji vreme za razgovor, sve se rešava na obostrano zadovoljstvo, bar u našem slučaju. Uglavnom smo odustajali od saradnje, kada shvatimo da terapeut više nije zainteresovan i nema vremena za naše potrebe.

Hvala mami Jeleni na razgovoru.

Jasenka Lazić