Od prvog trenutka Puzanovog dolaska na Zemlju, gledali su ga, odmeravali, prevrtali i proveravali. Odviše ozbiljni Zemljani u belim mantilima, nadmetali su se koji će Puzanu bolje pomerati ruke i noge. Povremeno bi osećao kako ga bockaju nečim. I masirali su ga, takođe. „OK, masaža i nije tako loša, ali da li ja nešto radim pogrešno“, pitao se.
Svi su, oko njega, bili glasni i stalno su lupali vratima, što ga je trzalo iz sna. Trzaji su postajali sve češći, kao i posete u belo obučenih Zemljana. Čuo je kako objašnjavaju njegovoj mami da je on hipoton, da nema dovoljnu kontrolu glave kada leži na leđima, da će mu trebati pomoć pri okretanju i da mu je leva strana slabija.
„Okretanju? Gde? Zašto bih se okretao? I zašto me stalno oni okreću i prevrću? I koja je, uopšte, leva strana?“. Umesto odgovora, usledile su vežbe i drugi zahtevi. Svaki dan. I okretanja na leđa uvek kada bi Puzan hteo da je na stomaku.
Najviše ga je pogađalo to što su mu neprestano odmicali igračke, taman kada ih dohvati, prekrivali ih da bi ih on otkrivao, zveckali sa njima iza njegovih leđa da bi on morao da se okreće i vezivali kanape za igračke, da bi ih on dovlačio ka sebi. ’’Ako Zemljani ovako zamišljaju zabavu, onda nije ni čudo što su stalno namrgođeni’’, zaključio je Puzan.
Shvativši da se na Zemlji moraš kretati da bi se igrao, Puzan odluči da popusti i da, ako mu ne prinesu igračku, sam ode do nje.
„U redu, najpre moram da pogledam da bih znao gde želim da idem, a potom da podignem glavu i pomerim ruke i noge.
‘’Istovremeno? Uh, loša ideja, nisam se ni pomakao.’’
‘’Samo rukama? Ih, teške su mi pelene.’’
‘’Prvo rukama, pa onda nogama? Ah, diže mi se guza i nos mi pada.’’
‘’Ova zemaljska igra je sve teža i teža. A oko mene ne vidim nikog ko se tako kreće. Svi su tamo gore dalekooo. Dobro, pomeraću i ruke i noge, pa će se već nešto valjda i desiti, na kraju.“
Zemljani u belim mantilima, oduševili su se ovom Puzanovom idejom. Čak su joj i ime dali: Prvi nivo razvoja mobilnosti. „Super, dajte mi sada igračke“!
Do igračaka je Puzan ipak morao sam. I to tako da se i telo pomera, ali ne kad i ruke i noge (a ruke i noge ne zajedno). To se na Zemlji zove: Drugi nivo razvoja mobilnosti. U okviru njega se usavršava puzanje na stomaku po recipročnom obrascu kretanja. „Pa, na stomaku sam! I šta sad“?, vikao je Puzan. Sad ga je čekao lakši deo.
Gibali su Puzana u svim mogućim pozicijama, nazivajući to integracijom primitivnih refleksa, ubrajajući u to i one trzaje sa početka priče. Zatim su mu savijali i pomerali noge, nazivajući to refleksom amfibije, tapšali mu i ljubili ga kada to sve uradi sam.
I dalje su svi spominjali tu levu stranu: Ne diži guzu kada pomeraš levu nogu, Guraj loptu levom rukom, Uzmi kockicu levom rukom… „Dobro ste se setili da mi pokažete šta treba da radim“, govorio je Puzan u sebi.
Zemljani kao da nisu znali za odmor. Novi zahtevi bili su da hoda na rukama i kolenima (Hajde kao kuca i maca, Puzane). „Šta li su to kuca i maca i, još bitnije, kako hodaju?“, pitao se Puzan. Kuca i maca su: Treći nivo razvoja mobilnosti – usavršavanje četvoronožnog položaja i bauljanja četvoronoške po recipročnom obrascu. Sada, ali samo SADA podigneš guzu. Ono od ranije se više ne važi. Novi izazov.
Zemljani su konačno shvatili da moraju malo da ‘’olabave i odkomplikuju’’. Počeli su da menjaju podloge po kojima se Puzan kreće (bockave, dlakave, klizave…), da mu oblače široke pantalone koje su mu zapinjale oko nogu i da ga svlače samo u pelenice. Pevali su mu, ljuljali ga, vrteli i gurkali. Imali su Zemljani nazive i za ove igre: somatosenzorna osetljivost, taktilna osetljivost (kao najvažnija za kretanje), osećaj za ravnotežu…
Ponekad bi puštali Puzana da se kreće u mokrim pelenama. Bivalo mu je neprijatno i čudno. Mama mu to nikada nije radila. A ponekad bi mu i donosili punu torbu igračaka da ih sve pipa i uzme. Nazivali su te igračke trodimenzionalnim, pa objašnjavali da kada ih pipa ponovo i ponovo, on prepoznaje dubinu i razvija naglašeni osećaj za ravnotežu. Ova njihova zabava se zvala: taktilna kompentencija. Rekli su da Puzan mora prisustvovati toj zabavi, jer neće moći da izvede funkcionalan motorički pokret, ako prvo ne primi informacije na kojima se bazira taj funkcionalni čin.
Bilo kako bilo, Puzan je sve bolje puzao. I, još uvek, čekao da mu pokažu kucu i macu. Pa da ih sam pita da ga nauče da se kreće kao oni.

Jasenka Lazić