VESELI, JOŠ NEOPISMENJENI PREDŠKOLCI

„Oba moja deteta su počela „kasno“ da čitaju; u sedmoj godini. Kada su napunila šest, škola ih je ubacila u grupu u kojoj deca uče da čitaju, ali sam ja odbila da ih dam u tu grupu. Želela sam da sačekam, pošto nisu sva deca spremna da čitaju u 5. Ili 6.oj godini. Oboje su počeli da čitaju sa sedam i vrtoglavo su napredovali. Otada gutaju knjige, čak čitaju i ono što je za decu starijeg uzrasta“, priča jedna tipična Holandska mama u ovoj knjizi… U Amsterdamu ima dvadeset osam Montesori škola. Prva je osnovana 1914. a već do dvadesetih godina taj program je opšteprihvaćen. Ana Frank je pohađala osnovnu školu sa Montesori programom, pre nego što je počela da se krije. U skoro svim školama u Holandiji, pa čak i onim koje ne koriste ovakav program, obrazac izveštaja o napredovanju deteta ne podrazumeva ocene, niti sabiranje uspeha. Zapravo, veći deo izveštaja pruža uvid u detetove društvene veštine i karakter, a ne u školski uspeh. Navodi se da da je idealno dete: NEZAVISNO, STALOŽENO, SKROMNO, SAMOUVERENO, SPONTANO I ODGOVORNO. Tu je i odnos deteta prema okolini, nastavniku, drugoj deci, ali i prema radu, gde se opisuju sledeće osobine: NIVO ISTRAJNOSTI, KONCENTRACIJA, SAMOSTALNOST U RADU, PAŽLJIVO SLUŠANJE, MOTIVACIJA I BRZINA U RADU. Jasno je šta su, po ovome, ključne vrednosti i šta škola teži da postigne – da nauči dete da bude druželjubivo, neguje svoje društvene osobine, bude jednako sa drugom decom i da vrednuje svoj, ali i tuđ rad. „ U jednom od razgovora, pitala sam direktorku škole, u koju ide moj sin, kako održava tako prijatnu i umirujuću atmosferu u školi“? „Najvažnije je da deca budu srećna u školi“, odgovorila je, „ To što ih lično dočekam i oslovim imenom na vratima škole, znak je da će dan proteći mirno. To uspostavljanje kontakta je veoma važno“.

Poštovanje uzrokuje poštovanje.

Holandija ima čak i svog „profesora sreće“, Ruta Venhovena, predavača na Univerzitetu Erazmus u Roterdamu. Rut navodi da se u holandiji testovima jedino meri blagostanje, a jedan od takvih testova i to UNICEF-ovih iz 2013.e, pokazuje da deca ovde stvarno vole da idu u škole. Po ovom istraživanju, Holandska deca su najmanje opterećena školskim gradivom, a mnogo češće od svojih vršnjaka u drugim zemljama, izjavljuju da se druže sa decom iz svog odeljenja i da im drugari pomažu. „Naša istraživanja pokazuju da su društvene veštine sredstvo za pronalaženje sreće. One su mnogo važnije od koeficijenta inteligencije“, kaže profesor Rut.

KAZNA I ( FIZIČKO ) KAŽNJAVANJE

HOLANDSKI filozof, Erazmo Roterdamski je 1530. godine napisao knjigu koja sadrži uputstva za obrazovanje dece. Pošto je izvesno vreme studirao na jednom francuskom univerzitetu, gde je vladala rigorozna disciplina i kazna bila nastavni metod, stvorio je odbojnost prema oblicima obrazovanja koji ne praštaju greške i kojima je osnovni metod strogost. Disciplina se danas u Holandiji ne zasniva na kažnjavanju, nego na učenju društveno prihvaćenom ponašanju. Popuštanje pred starijima i boljima je ovde stran koncept. Od dece u Holandiji se očekuje da budu predusretljiva i da pomažu starijima, ali ne i da automatski budu poslušna. Svi su ravnopravni, te je veoma teško da će deca ovde iz čista mira biti neposlušna; pre će se suprotsaviti da bi odbranila svoj stav. Deca, svakako, bolje uče da kontrolišu svoje emocije i ponašanje pomoću objašnjenja, ometanja i odvraćanja pažnje, nego uz diktatorsko vaspitavanje ili sistem kažnjavanja. Igrati na kartu dečjeg osećaja za pravdu, koji je kod male dece posebno izražen, delotvornija je strategija ponašanja, nego razbesneti se ili kažnjavati ih. Erazmo je još u ono vreme bio u pravu. Saznanja do kojih se došlo istraživanima, a kada porazmislimo, svako od nas to i sam zna, je da su deca, u slučaju da su bila svedoci nasilja nad trećim licem, RADIJE ŽELELA DA POMOGNU ŽRTVI, NEGO ŠTO SU RAZMIŠLJALA O KAŽNJAVANJU POČINIOCA.

Pozvati se na dečju urođenu empatiju snažna je pokretačka sila za lepo ponašanje. Roditelji u Holandiji su zato usvojili ovaj pristup, zasnovan na razumevanju.

IGRA KAO TAKVA

Kada je igra prestala da bude igra?

Ova slika se zove “Dečja igra” I naslikao je Piter Brojgel Stariji 1560.godine. Jedna od Brojgelovih “otkrića” bila su deca. I ona, kao i seljaci, nisu do tada imala prava ni u umetnosti ni u životu, iako je baš renesansa obećavala u Mantovi da škola treba da postane „dom radosti“. Ali, humanistička škola nije bila mnogo bliža deci nego manastirska škola. Ona je i dalje gledala na njih kao na „male odrasle“, nije shvatala njihovu detinju posebnost. Umetnost nije zapažala decu: Madona sa Hristom na kolenima zadugo je pregradila put za sagledanje konkretnog, živog, svetovnog deteta. I, evo, Brojgel prikazuje decu u njihovom svetu, u igri. To je u stvari serija od osamdeset četiri sličice, pošto se na toj slici može izdvojiti upravo toliko različitih grupa dece i njihovih raznih igara. Ta slika, ili, bolje rečeno, ta ogromna serija slika, jeste dokumenat sasvim neobične prirode; ona je, u stvari, jedino tako bogato i tako plastično vrelo našeg znanja o dečjim igrama u XVI veku.

Ali i na toj slici Brojgel iskoračuje van čiste dokumentacije. Ono što pokazuje, to je dečja stihija, koja ne samo da ispunjava okvire slike, nego poplavljuje trgove i ulice grada. Na toj slici ne vidimo odrasle, ne vidimo učitelje. Postoji samo stihijska igra. Život je izgubio svoje dimenzije – život je samo igra. Brojgel pokazuje da je deci igra podjednako važna, kao I posao odraslima, te da I igra I posao mogu jednako da vas zaokupe. Humanisti, opet sa Erazmom na čelu, aktivno su se zalagali za igranje napolju, bez nadzora odraslih. Postojala su izvesna ograničenja-deci nije bilo dozvoljeno da se igraju u crkvama ili na grobljima, niti dap rave buku na ulicama- ali su u slobodno vreme mogla da rade šta hoće. Prizori koji se danas svakodnevno viđaju po parkovima I igralištima u Holandiji još uvek odražavaju isti metež sa Brojgelove slike. Na svakom uglu u Amsterdamu ima poneko malo igralište. I sama sam se uverlia u to, kada sam posetila Amsterdam. Na svakih 200m, postoji očuvano, uređeno, zeleno igralište, drugačije od prethodnog I sledećeg po svojim bojama, penjalicama, igračkama I ljuljaškama. Igranje napolju je sasvim uobičajen deo odrastanja u Holandiji.

Za razliku od holandske dece, mali Britanci I Amerikanci ( slobodna ću biti da primetime I deca u Srbiji ), nemaju mnogo vremena za igru, jer su zauzeta domaćim zadacima, odlascima na private časove I aktivnosti I jurenjem proseka, kako bi se upisala željena škola I fakultet. Holanđani smatraju da ometate razvoj dece, ukoliko im uskraćujete vreme za igru. Tokom nedelje godišnjih testova u maju ( deca se testiraju samo tada, JEDNOM GODIŠNJE ), deca po školskim I vrtićkim planom I programom, provode još više vremena napolju, a održava se I Avond4daagse, dan kada se deca širom zemlje okupljaju I šetaju zajedno, što umiruje stres, oslobađa energiju I deca su sutradan više nego spremna da staloženo rade testove. “Mi koji smo uključeni u process obrazovanja dece odmalena, znamo da ONA NAJBOLJE UČE KROZ IGRU I da se to dugoročno odražava na uspeh I sreću u životu.” – dr Dejvid Vajtbred sa Holandskog Pedagoškog fakulteta. Deca u igri mogu mnogo da nauče. Aktivno igranje napolju je suštinski važno za rast dece, jer tako vežbaju I unapređuju svoje psihofizičke sposobnosti. Te sposobnosti se bruse u okolnostima u kojima nema pravila. Podstičite dete da izađe napolje po lošim vremenskim uslovima, kako bi jačalo svoj karakter.

I za kraj još malo umetnosti : “ mnogi roditelji će učiniti sve za svoju decu, osim da ih puste da budu to što jesu” – Benksi, čuveni britanski crtač grafita!

Jasenka Lazić

Citati su iz knjige “Najsrećnija deca na svetu”, Rina Mej Akosta i Mišel Hačison, EVROBOOK