„Vaše Stoličanstvo, gospodine Mišićko“, čuo je kako mu se neko obraća. Bio je to glasnik.
„Izvolite?“
„Vaše Stoličanstvo, imamo dobru i lošu vest za Vas“.
Mišićko je odgovorio: “Želim da čujem prvo onu lošu“.
„Zli Hodajući želi da preuzme vlast od Vas.“
„A dobra vest?“
„Postoji šansa.’’, reče glasnik i nastavi: ’’Biće takmičenje. Između Vašeg Stoličanstva i Zlog Hodajućeg. Onaj koji od vas dvojice prvi stigne do skiptra, uhvati ga, odnese do princeze i spusti u njene ruke, pobedio je. Ko pobedi, njemu vlast. “
Mišićko se kratko zamisli, pa reče: „Jedino dobro u toj ”dobroj” vesti jeste da sam ja u kolicima, pa sam svakako brži od Hodajućeg. Dakle, prvi stižem do skiptra. Ali tu je i ona manje zabavna strana, a to je da ja ne mogu da nateram svoje ruke da uhvate, niti da spuste skiptar u princezine dlanove. ’’Ti, glasniče, vrlo dobro znaš da moje ruke mene ne slušaju, a to zna i Zli Hodajući.“
„Raspitao sam se, Vaše Stoličanstvo, gospodine Mišićko. Poznajem devojku koja može da nauči Vaše ruke da Vas slušaju. Ona će Vam pomoći da pobedite na takmičenju“.
„Molim te da je pozoveš. Ovo ti neću zaboraviti.“, reče Mišićko i trgnu se tri puta uzastopno. Na taj znak, kolica su se pokrenula, pa okrenula i odvela ga na spavanje.
Sledeće jutro, Njegovo Stoličanstvo se nervozno trzalo u svojim kolicima i vozikalo ukrug, iščekujući da upozna devojku koja mu može pomoći. Ubrzo, fanfare su se oglasile, i on ju je ugledao. Bila je to devojka sa najlepšim kolicima koje je ikada video. Razmaci između žbica točkova njenih kolica, behu ispunjeni mnoštvom irisa – cvetovima dostojanstva, hrabrosti, vere i nade. Mišićko se setio priče da iris voli da raste na mestima gde duga dodiruje zemlju, pa se zapitao da li je ova devojka sišla sa duge.
Njegovo maštanje prekinuo je devojčin glas: „Vaše Stoličanstvo gospodine Mišićko, nemamo puno vremena. Bolje bi bilo da odmah počnemo. Vašim rukama i prstima nećemo pomoći gledanjem. Moramo da ih pokrenemo.“
„Uh.“, pomisli Mišićko, „Zar mora baš odmah?“
Celog života je Njegovo Stoličanstvo vežbalo trudeći se da ojača svoje mišiće, kako bi moglo lepo da sedi u svojim kolicima, da drži glavu uspravno, mahne i pozdravi narod tokom šetnje. Otuda i njegovo ime – Mišićko. Posebnu pažnju je posvećivao vežbanju refleksa hvatanja koji je bio od vitalne važnosti za njegov svakodnevni život. Zbog te njegove upornosti i volje, ali i osmeha kojeg nije sklanjao čak ni dok vežba, narod ga je mnogo poštovao. Ali ovo sa Iris zvučalo je ozbiljnije, i SADA je trebalo najviše da se potrudi.
Znao je i ko će sigurno pokušati da oteža njegove pripreme. Bio je to ljubomorni Spazam. I on je želeo vlast, pa je od rođenja Mišićku zagorčavao život. Spazam se pojavljivao iznenada, neočekivano. Na kraće ili duže periode nadjačavao bi našeg junaka, kočeći njegov napredak. Možda je sad prilika da se gospodin Mišićko i sa njim konačno obračuna.
Iris je spremila dva manja štapića dužine 5cm, a širine 1,5cm, koji su Njegovom Stoličanstvu savršeno ležali u šakama. Na početku priprema, on je imao pasivnu, a Iris aktivnu ulogu. Ona je štapiće stavljala naizmenično u jednu, pa u drugu Mišićkovu šaku. I svaki put, kada bi mu ispao štapić, Iris ga je vraćala nazad u šaku. To su ponavljali tokom celog dana, pedeset do šezdeset puta, usput, po potrebi, praveći predahe. Iris mu je objasnila da na taj način zapravo uvežbavaju vitalno puštanje, bez kojega neće moći da spusti skiptar u princezine ruke.
Spazmu nije dugo trebalo da sazna za pripreme pa je još istog dana otpočeo svoj dosadni pohod na trud gospodina Mišićka. Najveća mana Spazmu bila je nedisciplina i haotičnost, pa se brzo povlačio pred svakim oblikom doslednosti, upornosti, truda i zalaganja.
Drugi deo priprema, podrazumevao je da Njegovo Stoličanstvo pije puno vode, jede hranu koju baš i ne voli (ali koja pomaže njegovim mišićima) i da što duže boravi na otvorenom prostoru, radeći vežbe disanja. Dani su prolazili u dugim i napornim vežbama. Bilo je trenutaka kada se osećao umorno, kada je hteo da odustane i kada mu kraljevstvo i nije izgledalo baš tako važno. Međutim, noć pred takmičenje, konačno je shvatio kako se on, zapravo, ceo život spremao za isto i da sada više nema povlačenja. Ponavljajući u sebi da ‘’najjači samo ostaju i nikad se ne predaju’’, ubrzo je utonuo u okrepljujući san.
Sutradan, odmah na početku takmičenja, Njegovo Stoličanstvo je odlučilo da ignoriše prisustvo Spazma u publici. Ovaj je imao ideju da napadne, na samom kraju trke, već umornog Mišićka, u trenutku spuštanja skiptra u princezine ruke. Međutim, nije uspeo ni da se mrdne od gusto zbijenih, mnogobrojnih navijača i obožavatelja Njegovog Stoličanstva. Tokom trke, Iris je stajala iza princeze i povremeno mu, samouvereno, namigivala. Očekivano, Njegovo Stoličanstvo gospodin Mišićko besprekorno je spustio skiptar u princezine ruke dok je, njegov rival Zli Hodajući bio još daleko iza, tek negde na sredini staze.
Spazam i Zli Hodajući su, posramljeni, napustili takmičenje. I kraljevstvo. Iščezli su u nepoznatom pravcu, zasvagda. Iris je ostala da živi u kraljevstvu. Priznala je da je, tokom trke, zapravo namigivala glasniku, sa kojim i danas srećno živi. Kraljevstvo je zauvek pripalo Njegovom Stoličanstvu gospodinu Mišićku, a razdoblje njegovih velikih pobeda tek je počinjalo.
P.S. Odmah nakon trke, princeza je pozvala Mišićka u šetnju. On je sada imao novi cilj.

Jasenka Lazić