Mazitua nije birao Svet u kojem se našao. Niko ga nije pitao gde želi (i da li želi) da ide, gde da se igra i raste, kako to želi da radi i sa kim? Niko ga nije pitao ni kako zamišlja taj Svet? Koje je boje? Kog mirisa? Koliko je velik? Šta sme tamo da se radi? Čega se igraju na tom Svetu? Kako kažu „volim te“? Kako se ljute? Da li se ljuljaju? Da li se ljuljaju i noću? Koliko je mekana trava tamo? Može li ta trava da se jede i kakvog je ukusa? Ovakva, i mnoga druga pitanja, trčkarala su po Mazituinoj glavi, poput miševa u klopci. Svet: jedna reč, četiri slova. To je bilo sve što je znao.
Ali ni Svet nije znao ništa o Mazitui. Nisu mu rekli da taj dečak najviše voli da se ljulja na ljuljašci, da skače i da se vrti. I da se jako dugo i nežno grli. Obojica su, jedan prema drugom, bili zbunjeni, nesigurni, stidljivi. Ali upoznavanje je moralo da ,,padne”.
Svet je, kao stariji, odlučio da načini prve korake. Počeo je da govori dečaku o sebi: kako je nastao, kako rastao, kakav je bio kao mali, ko mu je sve pomogao da postane ovakav kakav je danas. Pričao mu je o svom sastavu i veličini. Ispričao šta sve može, šta voli, čega se boji i koga sve ima pod svojom zaštitom. Takođe mu je spomenuo šta bi sve njih dvojica mogli da rade zajedno, čega da se igraju, šta da nauče i dele.
Mazitua je delovao kao dobar slušalac. Ali Svet nije znao da Mazitua već poznaje jedan drugi Svet. Svoj Svet. U kome mu je dobro. I da ne zna zašto sad mora još jedan Svet da upoznaje. Koliko god se trudio, dečak nije umeo da zamisli drugi Svet, drugačiji od onog koji je već obitavao unutar njega. I za koji mu nije bila potrebna imaginacija izvan iskustva u okviru tog Svog Sveta.
„Potrebno ti je vreme’’, rekao mu je Spoljni Svet. ’’I meni je uvek neobično kada se susrećem sa nekim ili nečim novim.“ Mazitua nije razumeo vreme. On je, za sada, umeo da prepozna samo sled bića i pojava, ali ne i vremenski sled u njegovom kontinuitetu. Njemu do sada nije trebalo da se seća, nije morao pamtiti i povezivati pojave i događaje. Ipak, samo zbog Spoljnog, potrudio se da prizove sećanje, makar malo. Sva ta iznenadnost, što je pratila prisećanja koja nisu bila deo njegove sopstvene celine, darivala ga je, ponekad, ushićenjem, češće paničnim strahom. Na dečakovom licu smenjivali su se osmesi i suze, radost i tuga, olakšanje i teskoba.
U Mazitui su se budila sasvim nova osećanja, ali ih on još uvek nije razumevao. Znao je samo da i dalje ne razume ovaj novi Svet, čije emocije i razmišljanja nije umeo da prepozna. Suviše novo, suviše drugačije, plašilo ga je. Najteže od svega mu je bilo da iskaže bol, tugu, ljutnju ili strah. Imao je želju da pobegne, da se sakrije. Prekrivao je oči rukama, misleći da ga Svet tako neće videti i pronaći. Na isti način je poklapao i uši da ne čuje kad ga Spoljni zove. A kada bi osetio da mu se ovaj, ipak, približava, mahao je rukama ispred sebe, ne bi li ga oterao. Spoljni mu je, pokušavši da se našali, rekao: „Ako tako jako budeš mahao rukama, poletećeš“. Mazitua je znao da ptice lete. I avioni. Ponekad baloni. Ali nije znao da i on može da poleti. Nije mu bilo smešno. Ako može da leti, zašto ne leti? I koja je, onda razlika između ptice i njega? Mogu li onda i mama i tata da lete? Dobio je objašnjenje da se ovde „ to samo tako kaže“. Ovaj Svet se čudno šali. Stalno govori nešto što nema smisla.
Rekao mu je taj Svet i da mora da se ‘’socijalizuje’’. To znači, objasnio je, da mora da nauči da radi i priča kao Svet, da se smeje njegovim šalama, da je tužan kada Sveta nešto boli i da se igra igara koje Svet voli. Ali kako da on Mazitua uopšte zna kada je ovaj Svet tužan, a kada veseo? Spoljni je pokušao da mu razjasni: “Zamisli da neko izgubi svoju omiljenu igračku, ili da padne i udari nogu. Taj neko je tada tužan i plače. Ili, zamisli da taj isti od Deda Mraza (od koga?) dobije novu loptu na poklon. Onda je srećan i smeje se.“
Spoljni Svet je shvatio da i on mora da upozna dečaka kako bi mu se prilagodio. Na veeelikom papiru nacrtao je Mazituu koji se smeje. Na drugom papiru je nacrtao loptu: „Ovo je lopta, a ovo si ti, Mazitua“. Onda mu je dodao pravu loptu. Dečak je poskočio i radosno pljesnuo rukama. Vratio je loptu Svetu. Nastavili su da se loptaju. Smejali su se, skakali i tapšali. Zbližili su se kroz igru.
I nakon devet godina prijateljstva Mazitua bi se, ponekad, na kratko, sklanjao od Sveta Spoljnog u Svet Svoj. Tada bi mu Spoljni govorio: “U redu je da se ponekad plašiš. U redu je i da se nekad umoriš od naše igre i da poželiš da si sam. Isto tako je u redu da me ponekad teraš. Ako misliš da puno tražim od tebe, i to je u redu’’.
Dečak zvani Mazitua je znao da će ga Spoljni Svet čekati. A Svet Spoljni ga nije tražio jer je znao da će se Mazitua sigurno vratiti.

Jasenka Lazić