Šta treba znati o razvoju dece sa oštećenjem vida? Usled delimičnog ili potpunog oštećenja dominantnog čula, kao što je čulo vida, razvoj deteta je značajno izmenjen. Razvoj dece sa oštećenjem vida je po svom toku isti kao i kod dece neurotipičnog razvoja, ali je razlika u tome što se gotovo sve sposobnosti razvijaju sa zakašnjenjem i neke od trenutnih razvojnih potreba, dete ne može samo da zadovolji. Zato su pravilna i pravovremena stimulacija i podrška od izuzetnog značaja. Svako dete upoznaje svet oko sebe najpre, putem dodira, istraživanjem i manipulacijom predmeta iz svoje sredine.

Deci sa manjim ili većim oštećenjem vida, potrebna je dodatna podrška u ovim aktivnostima, kao i pomoć pri upoznavanju sveta koji ih okružuje. U ranom dobu, za bebe sa oštećenjem vida, karakteristično je da drže ručice pored tela, kao i veća ili manja pasivnost pokreta. Stimulisanje šake, prstića i ruku kroz zajedničke igre rukama, igračkama i predmetima je u ovom dobu od velikog značaja. Roditelji mogu da stave svoje ruke preko detetovih i na taj način upoznaju dete sa funkcijom autića, lutke, lopte i ostalih igračaka i predmeta. Stimulisanje taktilnog čula, odnosno, čula dodira je od presudnog značaja za razvoj dece sa oštećenjem vida, jer se putem dodira upoznaju sa okolinom, predmetima, igrom, teksturama, ali i kasnije dubinom, daljinom, blizinom, orijentacijom u prostoru.

Učenje putem imitacije kod dece sa oštećenjem vida izostaje, što je primetno i važno, već u najranijem dobu, kada bebe imitiraju ekspresiju, izraze lica i pokrete svojih roditelja i ljudi oko sebe. Deca sa oštećenjem vida bi trebala veoma rano već da imaju podršku u vidu podsticanja i stimulacije koji deo tela čemu služi, kako se pokreće i visoku motivisanost za iniciranje pokretanja delova tela, s’obzirom da glavni motivacijski momenat kretanja dece po prostoru ( doći do igračke, lopte, mame, hrane…) izostaje. I u ovom slučaju, dodir je presudan. Primeri aktivnosti su izvođenje pokreta zajedno sa detetom, uz objašnjavanje i opisivanje svega što se radi. „Hajde zajedno da bacimo loptu. Lopta je okrugla, mala i kada je bacimo o pod, čuje se zvuk“, „Lopta se kotrlja po podu, zato što je okrugla i kada se zaustavlja i udara o zid, čuje se opet sličan zvuk“… Usled izostajanja vizuelnog podsticaja, deca sa oštećenjem vida, kasnije se uspravljaju, te, kasnije i prohodavaju. Shodno tome, rani period razvoja do prve godine je značajan upravo u podsticaju motivacije i pomoći detetu da upozna svet oko sebe, kako se ono samo ne bi obeshrabrilo u pokušajima hodanja i kretanja kroz prostor. U ovom periodu ( do treće godine ) roditelje dece sa oštećenjem vida može da zabrine pojava i/ili prisustvo nevoljnih pokreta ili blindizma. Blindizam su nesvrsishodni pokreti očiju, vrata, glave..Nespretnost, često prisutna kod male dece sa oštećenjem vida i nesigurnost u kretanju, može da dovede do čestih padova i gubljenja ravnoteže, što je povezano sa naizgled nefunkcionalnim pokretima nekih delova tela. Takođe, deca o kojoj pričamo imaju jednako razvijenu potrebu u ranom uzrastu za kretanjem, kao i deca naurotipičnog razvoja, te je ovim putem nadomešćuju i zadovoljavaju. Roditelji bi u slučaju pojave nevoljnih pokreta, trebali da se konsultuju sa stručnim licem i rade na tome da svakom pokretu daju funkciju, dok ga dete ne automatizuje kao poželjan i funkcionalan pokret.

Značaj čula sluha i auditivne pažnje

Usvajanje svakodnevnih veština značajnih za samostalnost i brigu o sebi, kod dece sa oštećenjem vida, mogu takođe da se razvijaju nešto sporijim ritmom. Oblačenje, lična higijena, samostalnost u jelu i toaletu iziskuje dodatnu spremnu podršku i specifičan način učenja ovih veština u zavisnosti od stepena oštećenja. Detetu treba dati vremena i pratiti njegov ritam i način usvajanja, kao i obavljanja ovih aktivnosti. I ovde je važna verbalizacija od strane roditelja i ljudi iz detetove socijalne sredine, s’obzirom da je auditivna pažnja kod dece sa oštećenjem vida nešto razvijenija, nego kod dece redovnog razvoja, slušnu pažnju možemo iskoristiti kao sposobnost pomoću koje brže i lakše usvajaju nove stvari. Dete treba učiti da slušanjem prepoznaje šumove i zvukove izazvane u neposrednoj okolini, kao što je otvaranje i zatvaranje vrata i prozora ( škripa vrata, zvuk brave, okretanje ključa u bravi ), šuštanje vode iz slavine, šum koraka ( u cipelama, papučama, bez obuće na nogama ), gužvanje hartije, škripa stepenika, ormara, zvuk slomljene čaše, stakla, zvukovi saobraćaja i upozorenja…Onomatopeja i zvukovi iz prirode preslušavaju se, slušno prepoznaju i dele na domaće i divlje životinje, vetar i oluju, kišicu i pljusak, šum potoka i talasi okeana..Dete, u zavisnosti od uzrasta i stepena oštećenja, imitira i ponavlja ono što čuje i/ili na zahtev.

Crno-beli kontrast

Poznato je da se vid kod beba redovnog razvoja najbolje stimuliše putem jakih kontrasta, kao što je crno-beli. Bebe, kada se rode, prepoznaju samo crnu i belu boju i eventualno neku nijansu sive boje. Zato je stimulacija vida kod beba i dece sa oštećenim vidom najfunkcionalnija i najkorisnija pomoću crno-belih slika, kao i crno-belih kontrasta kojima je dete okruženo. Za početak, dok je beba još mala, moguće je oblepiti sobicu i/ili prostor oko kreveta crno-belim slikama, pojmovima, tapetama, samolepljivim kockicama, podnim puzzla-ma…Slike i sami možete štampati ili oslikavati, a važno je da siluete budu jasne i dovoljno velike. Ako detetu svakodnevno pokazujete ovako pripremljene slike, vremenom ćete sasvim sigurno uočiti koja slika detetu privlači više pažnje od ostalih, a onda i celu vežbu upotpuniti verbalnim odgovorom. Dete koje sedi ili puzi/hoda, možete okružiti podnom podlogom i zidovima u navedenom kontrastu, kako bi se stimulacija vida odvijala i u ostalim ravnotežnim položajima. Kada se dete oseti dovoljno sigurno u ovakvom okruženju, uvođenje učenja novih pojmova, može se proširiti i na crvenu boju, koja se ističe na crno-belom kontrastu, u skladu sa stepenom oštećenja. Kod slabovide dece, razvijanje i proširivanje učenja na ovakav način, dopušta i brzo uvođenje ostalih boja, oblika, smanjivanja sličica i udaljavanja.

Tretmane kojima je dete sa oštećenjem vida podvrgnuto, najbolje je realizovati u opisanom kontrastu, kako bi svako dalje upoznavanje deteta sa predmetima, igračkama, zadacima i vežbama, bilo usmereno i fokusirano na baš to, bez da jarke boje, pomešane svetlosti, šarenilo nejasno iz okoline ometa fokus deteta.

Za nešto stariju decu, korisne su i crno-bele knjižice, koje je, takođe, jednostavno napraviti sam. Kod nas postoje da se kupe crno-bele knjižice u izdanju „Pčelice“.

Fiziologija vida je takva, da očni nerv dostiže kraj svog razvoja oko druge godine. Dakle, i u ovom slučaju, rano prepoznavanje, otkrivanje i rana intervencija, odnosno, stimulacija i konstruktivna podrška detetu su od izuzetnog značaja. Donja granica uzrasta ne postoji kada je u pitanju očni pregled i utvrđivanja da li dete vidi, te roditelje osnažujemo u tome da i pri najmanjoj sumnji, potraže adekvatnog stručnjaka i pravovremenu podršku, pomoć i savet.

Jasenka Lazić