TIMSKI PRISTUP

Danas postoje logopedi, defektolozi, senzorni terapeuti, psihijatri, psiholozi, oligofrenozi i još veliki broj terapeuta i stručnjaka, koji rade sa decom i roditeljima na stimulaciji razvoja. Kada roditelji primete i osete potrebu da se jave za savet i pomoć, obično prvi korak bude traženje odgovora na pitanje „kome treba da se javim i kod koga da odvedem dete“? Odluka koji profil stručnjaka je na kraju izabran, zavisi od mnoštva faktora, a neretko roditelji i kada donesu odluku, nisu sigurni da li su u pravu. Mi podstičemo timsku procenu svakog deteta sa individualizovanim pristupom iz više razloga.  Najpre, na osnovu telefonskog razgovora, ne možemo da zaključimo kakvo je dete i bez obzira na sve informacije koje dobijemo od roditelja tim putem, neprofesionalno je i neozbiljno da donosimo zaključke, bez da smo imali prilike da upoznamo samo dete. Zatim, ponekad informacije koje dobijemo kroz telefonski razgovor su nepotpune, subjektivne i izdvojene kao bitne samom roditelju. Među poslednjim, ali podjednako važnim razlozima je i multidisciplinarni pristup i sagledavanje iz više uglova. „Više glava su uvek pametnije od jedne“. Savetovanjem roditelja da na prvom susretu i upoznavanju budu logoped, reedukator psihomotorike, dečiji psihoterapeut i pedagog senzorne integracije, pristupamo praksi okrenutoj porodici, uvažavamo interdisciplinarni prilaz razvoju deteta i naposletku, štedimo vreme i novac roditeljima u potrazi za još jednim mišljenjem, s’obzirom da dolaskom na timsku procenu, dobijaju 4 mišljenja istovremeno. Na ovaj način, takođe, kreira se i individualni plan i program rada sa detetom, u zavisnosti od detetovih sposobnosti, uzrasta, trenutnih potencijala, kao i roditeljskih mogućnosti i želja. U vremenu u kakvom živimo, gde je sve instant i indrustijalizovano, imate pravo da zahtevate da pristup vašem detetu ne bude takav. Zbog navedenog, naglašavamo uvek da prvi susret ne traje 30 minuta, ni 20, nego u zavisnosti od spremnosti deteta i do dva sata. Nekada to traje i kraće. Nekada se i produži. Ako osetimo da se dete zaigralo i da možemo još sa njim da se igramo, onda tako i bude. Ako osetimo da je umorno i da smo mu previše zahtevni, onda ga pustimo kod mame u krilo. Ipak je ovo samo prvi susret. Naša očekivanja nemaju glavnu ulogu pri prvom susretu. Verujte, svaki sledeći susret biće sve bolji. Čekaće ti formulari i papiri da se popune, kada za to dođe vreme.

DETE KAO SUBJEKAT

U ranom uzrastu, nije prirodno i nije tipično za dete da samo traži pomoć, prepozna svoje poteškoće, niti razume da je to „za njegovo dobro“. Dete nije objekat koji donosimo, razgledamo i procenjujemo kao na aukciji koliko vredi, šta nam se sviđa ili ne i kako možemo da ga „popravimo“. Dete je subjekat, glavni akter sa svojim željama, htenjima, potrebama. Veoma je važno da znamo da se motivacija kod dece u ranom periodu ( posebno između 3. i 6. godine ) ne podrazumeva sama od sebe i da se ona stimuliše i podstiče, kao i sve druge osobine i drugi aspekti razvoja. Samo dete nije motivisano, da kada uđe u nepoznatu prostoriju punu nepoznatih ljudi ( isto je i sa samo jednim terapeutom ) odmah pristaje na sve zahteve koji se stavljaju pred njega, odgovara, izvršava i strpljivo istrajava dokle god mi to tražimo od njega.  Jedan od načina da ih privolimo na saradnju, uzimajući u obzir razvojne aspekte, stepen emotivne i kognitivne zrelosti, jeste da im se obraćamo jezikom koji razumeju. Igra i mašta su ti jezici i oni su deo njihove svakodnevnice i način na koji razmišljaju. Za dete je igra, takođe i način da se rastereti napetosti i nelagodnosti, kao i da ostvari sa vama kontakt i odnos na najlakši način. Kada dete dolazi prvi put kod nas, dočekujemo ga sa rasprostim igračkama po prostoriji i pružamo mu deo vremena da se samo upozna sa prostorom, terapeutima, igračkama, da se adaptira svojim tempom i na svoj način. Sve što dete uradi u toku tog vremena, za nas kao terapeute jeste neki znak, pokazatelj, ono što možemo da iskoristimo u svom procenjivanju. Sam način adaptacije na nepoznato, slobodna, samostalna igra, stidljivost ili ekstrovertnost, uplašenost, zainteresovanost, sve su to vrednosni elementi koje upisujemo, bez da u startu zahtevamo bilo šta od deteta. Od roditelja dobijamo informaciju da li dete voli da šuta loptu, slaže kocke, crta, da li je neko kome treba vremena da se upozna i tako i postupamo. Važno je reći da je izuzetno značajno pripremiti dete na dolazak i pričati sa njim o tome gde ide, zašto i šta može tamo da očekuje. Emocija straha je univerzalno iskustvo bez obzira na različitosti koje posedujemo. Ovo osećanje je veoma važno, jer ima adaptivnu funkciju i priprema organizam na reakciju. Tipične manifestne reakcije straha su burno plakanje, otimanje, nesaradljivost u vidu otpora, opiranje… dobra vest je da se sve to može izbeći u kontrolisanim uslovima, a ovde spada i dobra priprema. To je ono što naglašavamo roditeljima i sami im kažemo kako izgleda prvi susret kod nas i šta da kažu detetu. Ne želimo da dete stekne negativno iskustvo, na osnovu kojeg posle ono procenjuje nas i prenosi ga na sve ostale nepoznate situacije. Zar ne? U toku samog prvog susreta, mnogo je važnije da se dete i roditelji osećaju prijatno, nego da u sat vremena mi kao terapeuti steknemo uvid u sve sfere njihovog funkcionisanja.

STREPNJE I OČEKIVANJA RODITELJA

Kako dete oseća strah od nepoznatog, tako i roditelji, posebno oni koji sa sobom nose zabrinutost izazvanu nekom sumnjom u vezi razvoja deteta. I roditelji imaju stečena iskustva od ranije i važna su nam, podjednako kao i detetova da budu pozitivna. Započeti razgovor na temu koja tišti roditelje je veoma teško, a da to ne izgleda kao policijski ili detektivski intervju. Mi se trudimo da kafom, čajem, vodom osvežimo i opustimo roditelje i zamolimo ih da nam ispričaju svoju priču. Svaka priča koju čujemo ima i svoje lepe, nežne trenutke svojstvene isključivo toj porodici i to treba istaći. Pitamo roditelje koja su njihova očekivanja, strepnje, zamisli, brige…Mnogo je i specifičnosti unutar svake porodice i veoma je pogrešno tumačiti ih kao nešto što prvi put čujemo ili se čuditi načinima funkcionisanja iste. Normalizacija osećanja majke, oca, bake, normalizacija pojedinih briga, situacija u kojima se povremeno nalaze, čini da se roditelji pronađu u činjenici da nisu sami, da nisu čudni ni usamljeni. A svi mi ponekad i pomalo se susrećemo sa tim osećajima i nije prijatno, zar ne? Porodica je sistem. Mala tvrđavica svaka za sebe, koja je unutar sebe drugačija, specifična i lepa. Svaka porodica ima svoje jake strane. Svoje primere kako prevazilazi zajedno izazove, na osnovu kojih i mi sami u susretu sa njima naučimo ponešto. Ako ste vi kao terapeut, u detinjstvu puno plakali ili bili stidljivi ili slabije znali matematiku, u redu je to podeliti. U redu je voditi razgovor, ne intervju. U redu je ispred sebe imati osobu, ne roditelja. U redu je uz kafu pričati, ne uz detektivski uperenu lampu. U redu je razumeti i ne razumeti. U redu je verovati i biti spreman da vam ne veruju. U redu je zajedno raditi na osnaživanju roditelja da promene neka ponašanja, ne iščuđavati se i osuđivati. U redu je ceniti nečiju želju za promenom i biti deo iste.

Jasenka Lazić