Čituljko ima šest godina, ne ume samostalno da se kreće uspravno i ne komunicira onako kako bi mi Zemljani očekivali. Stigavši na Zemlju, on je uvideo da ljudi većinu stvari rade drugačije od njega. Kreću se, pomeraju, komuniciraju i igraju na njemu, do tada, nepoznat način. Primetio je da su se svi, nakon što bi ga upoznali, pitali koliko reči zna. Potom je otkrio da se njegova jezička kompetencija nalazi na drugom od šest zemaljskih razvojnih nivoa te da se treći nivo definiše rečima ‘’spontano i smisleno koristi dve reči koje zna’’. Takođe, svi su se čudili zašto koristi ruke za kretanje, a ne za hvatanje, a on bi se, pak, čudio njima zbog tog mnoštva pitanja u vezi sa njim.
Otkrivajući nadalje svet u kojem se našao, upoznao je i stvari koje mu se sviđaju: šareni časopisi, reklamni bilbordi i plakati sa velikim slikama i, od svega najlepše, televizijske reklame. Ljudi iz televizora nisu ga gnjavili pitanjima, samo su ga zabavljali.
U međuvremenu, Čituljkovi roditelji su odlučili da je došlo vreme da i on nauči veštine koje Zemljani poseduju. Upoznali su ga sa Zemljankom, zvanom terapeut (užasno teška reč). I ona se ponašala poput drugih Zemljana, ali nije zahtevala da bude isti kao i svi drugi. Pomagala mu je da se kreće (ili hoda, kako Zemljani kažu), da hvata stvari, da nauči da nije sve za jelo i da se ne stavlja sve u usta, da priča i da čita.
Zemljani su se slagali da su Čituljkove jače strane volja, osmeh i igra, a slabije taktilna, jezička i manuelna kompetencija, kao i mobilnost. Stalno je sa sobom nosio kataloge i listove iz novina sa reklamama i stalno je izgovarao nazive prodavnica i proizvoda, kao i reči ‘’zabavlja se’’. A ključ je ležao baš u te dve reči: Čituljko je želeo da se zabavlja, da se igra.
Dobio je svoj program u kojem su vodeću ulogu imale reklame i krupna slova. Zemljanka-terapeut bi mu ispisane reči glasno izgovarala i ponavljala, i nije dugo trebalo Čituljku da nauči da razlikuje štampane reči. Novine, magazine i kataloge odmenuli su, s početka, desetine, a ubrzo, i stotine belih kartončića, podeljinih u grupe, sa rečima krupno ispisanim crvenom bojom. Po jedna grupica reči za svaki dan. Za početak reči: RUKA, NOGA, OKO, NOS, GLAVA. Istina, ove reči nisu bile šarene kao one sa reklama, ali bile su jasne, krupne i, u isto vreme, glasne. Više puta u toku dana, Čituljko je gledao u te reči i slušao kako one zvuče. Niko ga nije pitao ništa. Samo su mu pričali, čitali i dodavali nove grupe reči.
Jednoga dana pomislio je kako bi bilo dobro da i on nešto kaže. I počeo je baš sa rečima iz prve grupe kartončića: RUKA, NOGA, OKO, NOS, GLAVA. A onda je krenulo. Ubrzo je preko trećeg, stigao i do četvrtog nivoa jezičke kompetencije, kada se razvija rani korteks, mozak dobija svoju strukturu, obogaćuje se, stimuliše, raste i razvija. I taj četvrti nivo, okarakterisan kao ‘’zna deset do dvadeset i pet reči’’, Čituljko je savladao. I odmah krenuo dalje, u nove ‘’rečne’’ pobede.
Paralelno, trudio se da, hodajući na kolenima, kasnije na stopalima, koristi ruke za održavanje ravnoteže. Tako je otkrio da je zabavno ličiti na Zemljane. Dok bi glasno izgovarala reči kao što su ”meko”, ”tvrdo”, ”grubo” Zemljanka-terapeut mu je u ruke davala razne mekane, bockave, ravne, sunđeraste stvari. Na taj način se Čituljkova taktilna kompetencija poboljšala, što mu je nadalje ojačalo ruke i noge te, u celini, poboljšalo mobilnost.
Već je bio naučio da je led nešto jaaaako hladno, kada je čuo terapeuta kako kaže mami: ‘’Stavite mu iznenada kockice leda na grudi’’. Pomislio je kako su Zemljani skroz ćaknuti. Ali, odmah nakon ‘’ledene’’ terapije je shvatio: otvaranje grudnog koša mu pomaže u disanju, dotoku kiseonika u mozak, bržem i boljem učenju, uspravnom sedenju i podizanju na stopala.
Čituljku su se njegove vežbe ponekad činile beskrajne i teške. Stalno su ga hvalili (bravo, bravo), ali su i stalno pronalazili nove stvari za naučiti i prepreke za savladati. Međutim, zahvaljujući trudu i rezultatima sada je, u časovima predaha, ‘’zaradio’’ i novi omiljeni hobi: čitanje knjiga.

Jasenka Lazić