Najviše ga je pogađalo to što su mu neprestano odmicali igračke, taman kada ih dohvati, prekrivali ih da bi ih on otkrivao, zveckali sa njima iza njegovih leđa da bi on morao da se okreće i vezivali kanape za igračke, da bi ih on dovlačio ka sebi. ’’Ako Zemljani ovako zamišljaju zabavu, onda nije ni čudo što su stalno namrgođeni’’, zaključio je Puzan.

Otkrivajući nadalje svet u kojem se našao, upoznao je i stvari koje mu se sviđaju: šareni časopisi, reklamni bilbordi i plakati sa velikim slikama i, od svega najlepše, televizijske reklame. Ljudi iz televizora nisu ga gnjavili pitanjima, samo su ga zabavljali.

Tu negde oko mog prvog rođendana, dok su mojim roditeljima čestitali, a mene ljubili, pojavila se ta, kako mama kaže, konvergencija oka i, nešto što se zove, opažanje dubine vidnog polja. Neki su i plakali dok su me grlili, možda od sreće a, možda, jer su već tada znali da moje oči ne rade baš najbolje. Sećam se da je na moru mama stalno govorila sestri: „Ne idi u velike dubine“. Ja to nisam razumeo jer sam jasno video morsku vodu, ali ne i njenu dubinu.

Mazitua nije birao Svet u kojem se našao. Niko ga nije pitao gde želi (i da li želi) da ide, gde da se igra i raste, kako to želi da radi i sa kim? Niko ga nije pitao ni kako zamišlja taj Svet? Koje je boje? Kog mirisa? Koliko je velik? Šta sme tamo da se radi? Čega se igraju na tom Svetu? Kako kažu „volim te“? Kako se ljute? Da li se ljuljaju? Da li se ljuljaju i noću? Koliko je mekana trava tamo? Može li ta trava da se jede i kakvog je ukusa? Ovakva, i mnoga druga pitanja, trčkarala su po Mazituinoj glavi, poput miševa u klopci. Svet: jedna reč, četiri slova. To je bilo sve što je znao.

Celog života je Njegovo Stoličanstvo vežbalo trudeći se da ojača svoje mišiće, kako bi moglo lepo da sedi u svojim kolicima, da drži glavu uspravno, mahne i pozdravi narod tokom šetnje. Otuda i njegovo ime – Mišićko. Posebnu pažnju je posvećivao vežbanju refleksa hvatanja koji je bio od vitalne važnosti za njegov svakodnevni život. Zbog te njegove upornosti i volje, ali i osmeha kojeg nije sklanjao čak ni dok vežba, narod ga je mnogo poštovao. Ali ovo sa Iris zvučalo je ozbiljnije, i SADA je trebalo najviše da se potrudi.

Čujana je devojčica duge, guste, crne kose, toplog osmeha i najotvorenijeg srca, spremnog da prihvati ceo svet u sebe. Pre dolaska na zemlju, Čujana je gledala, slušala, pričala i razgovarala srcem. U njega je primala informacije i iz njega ih je slala dalje. Našavši se na Zemlji, gde se osim srcem sve to radi i drugim organima, Čujana ubrzo postaje veoma zbunjena među Zemljanima.