Šta beba ,ustvari, dobija svojim rođenjem, kako rođenje i dolazak na svet utiču na bebu, kako beba vidi i oseća ovaj svet, majku i Šta je Majčinska ljubav iz bebinog ugla?  Pokušaću da u ovom tekstu odgovorim na ova pitanja iz jednog, do sada, drugačijeg ugla…smanjenjem pritiska oko najvažnije i najlepše ljubavi – majčinske ljubavi-i „pozivanjem u pomoć“ jednog od najvećih komičara svih vremena, jednog od tvoraca „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, Džona Kliza :).  Naime, odlaskom kod svog psihoterapeuta, ovaj britanski komičar je pokušao da dokuči večita pitanja o  odrastanju, razvojnim  fazama, vrstama ličnosti koje postajemo, porodičnim „repovima“, dotičući se i teme toliko aktuelne danas, teme o „isključenoj“ deci…Knjiga „Kako preživeti svoju porodicu“ pokušava da odgovori na neka od ovih pitanja, a ja vam poklanjam delić toga ovim tekstom ( tema, zaključci, kao i sve šaljive fotografije su iz pomenute knjige ).

Prisustvo majke, zagrljaj, poljubac, miris i glas je ono što nazivamo ljubavlju, ono što bebi pomaže da smanji uznemirenost i da iskusi više novonastalih promena koje je očekuju, nego što može da podnese. Takva majčinska briga i ljubav daju bebi priliku da povrati ravnotežu nastalu u haosu prelaska iz materice u našu stvarnost, naučno, „negativna entropija“-smanjenje haosa. Zahvaljujući ovom efektu, odrastamo (=postajemo samostalniji) uz samopouzdanje koje dolazi iz oaze mira i utočišta, koje nam majka pruža. Kako odrastamo, kako postajemo samopouzdaniji, učimo više o svetu i o tome kako da se snalazimo u njemu i možemo da podnesemo više stresa, pre nego što se vratimo po podršku. Dakle, majka daje bebi samopouzdanje koje joj je potrebno da počne da istražuje ovaj novi, bučni svet u koji je dospela. Glavni bebin zadatak je sada da počne da uči o svetu. Slikovitije, beba počinje da crta svoju MENTALNU MAPU SVETA.  Svi smo sada zamislili bebu kako crta jednu oooogromnu mapu SVOG početka 🙂

 A svet za bebu? Svet, naravno, uključuje i nju samu, te tako, beba prvo počinje sa obrisima, početkom i krajem, a ne sa detaljima; beba crta obrise SEBE, šta je u njoj, a šta van nje, šta ona JESTE, a šta NIJE…Za početak, „ono što ona nije“ jeste njena Majka. Beba počinje da uči postepeno da postoje poruke koje dolaze unutra, iz nas samih, i poruke koje dolaze iz spoljneg sveta i veoma postepeno otkriva da spoljašnje ne može da kontroliše tako lako kao unutrašnje…Kako? O svojim granicama i svojim porukama, beba uči SAMO onda kada majka NE radi baš sve ono što beba hoće…?! J Ako beba treba da nacrta mapu, mora da postoji prava ravnoteža između frustracije koja joj pruža nove informacije o svetu sa jedne strane i emotivne podrške koja joj pomaže da se nosi sa tom frustracijom, sa druge strane. Polako, skoro neprimetno, ali svakako, apsolutno važno, na taj način, beba dobija priliku da preuzme odgovornost za sebe, a mjka će, automatski, voditi računa da frustracije budu minimalne. Slučajne frustracije biće sasvim dovoljne. Majka će nahraniti bebu kada je gladna, ali neće je hraniti, ako nije gladna. Uzeće je kada joj je potrebna podrška ili umirivanje, ali je neće gnjaviti kada hoće da spava. Minimum frustracije za bebu. Sa druge strane, beba prima i jednu od najvažnijih poruka na ovaj način, a to je da je majka nešto odvojeno, van granica, deo „ne-ja“, a ne deo „ja“.

 

Daleko važnije od zadovoljavanja bebinih fizičkih potreba je društveni kontakt, EMOTIVNA MEĐUIGRA…Kako u ovom kontekstu nastaje „isključeno“dete, dete koje je naučno vreme etiketiralo kao dete iz autističnog spektra?…Ako bliski emotivni kontakt između majke i bebe nije uspostavljen u ranim fazama, ako se ne uklope, a govorimo o potpunoj neusaglašenosti reakcija, što je veoma retko, rezultat je ( u ovom kontekstu i samo iz ovog jednostranog ugla), ono što nazivamo „isključena“beba. Zamišljamo da majka ne ume da reaguje na bebine emotivne potrebe i da nema punu komunikaciju sa njom, beba može da zaključi da je komunikacija na emotivnoj osnovi jako bolna, može da preseče vezu sa majkom i da odustane.  Ovako nastaje začarani krug nereagovanja bebe na majku i majke na bebu, beba dobija sve manje podrške i u izvesnom smislu, postaje prerano frustrirana.

Kakvu mentalnu mapu crta ovakva beba?

Mapu na kojoj ona zauzima čitav prostor. Beba je jedina na mapi. Odrastanjem, dete koje formiramo, ne učestvuje u društvenoj razmeni i ne podnosi promenu, zato što je automatski sistem podrške sa majkom bio pokvaren. Deca ovako formirana, deca, koju imenujemo kao decu iz autističnog spektra, moraju da drže količinu promena u spoljnom svetu na minimumu kako bi smanjili stres i dobili ono malo podrške koje mogu od neživih objekata ( fascinacije predmetima, rasporedima, ritualima, jednoobraznim i rigidnim stavovima i navikama).

Sa druge strane, ako od majke beba dobije duboki emotivni kontakt i reakcije koje su joj potrebne, ona postepeno prepoznaje svoje obrise, svoje granice, a onda, kasnije, kako se njena svest o svetu širi, može pravilno da sagleda i druge granice. Beba dobija stabilnost, istovetnost, podršku, ali takođe i male delove neobičnosti, različitosti, odvojenosti – beba i majka vrlo polako počinju da se razdvajaju na bebinoj mentalnoj mapi, od skoro potpunog preklapanja i prvog shvatanja da je majka ODVOJENA, DRUGA osoba.

Ako su majčine granice nejasne, ona neće moći da se odvoji od bebe kada je to potrebno i beba će moći da je kontroliše predugo. Tako, i bebine granice ostaju nejasne, a odrastanjem u nejasnim okvirima, ne dostiže se normalna samostalnost odraslih ljudi. Neke od mogućih posledica ne zalaženjem u granične primere, jesu nesposobnost da se razlikuju snovi i maštarije od stvarnog,opipljivog sveta i  ponašanja ovako formiranih ljudi ponekad se drugima mogu učiniti besmislena. Besmislena, jer njihova ponašanja nemaju veze sa mapom sveta običnih ljudi.

 U ovoj ranoj fazi života, u prvim mesecima života, kad je povezivanje u mozgu daleko od završenog, emocije koje beba oseća su vrlo ekstremne, jer još uvek nisu povezane sa sećanjem, nisu integrisane i ne uravnotežuju jedna drugu. Recimo, da beba koja je navikla da jede u određeno vreme, jednog dana, obrok dobije malko kasnije, kod nje se javljaju očaj i tuga, kao i bol. Kada ove emocije preovladaju, beba ima mogućnost da pomeri granicu na takav način, da se ta osećanja iskuse kao da su spolja, a ne iznutra. Postaju „ne ja“, umesto „ja“. Beba na neki način, može da se „pretvara“ da deo nje,neka od njenih osećanja, ustvari nisu u njoj. Ako ne može da ih podnese, može da ih se odrekne. Naravno, osećanja nisu nestala…A ako nisu nestala i ako nisu u njoj…onda dolaze van nje…Beba ih „projektuje“ u spoljni svet.

 

Svet tada izgleda ljući i siroviji nego što jeste, a ako se setimo šta je na bebinoj mapi u ovoj fazi svet…svet je majka…

Ako u ovoj fazi, beba dobije dovoljno podrške i nege, to će olakšati njenu frustraciju i neće morati da se pretvara da su osećanja van nje, moći će ponovo da ih usvoji. Može da počne da ispravlja svoje granice i da ponovo veselo mapira svet.

 Fiziološki, to zvuči ovako; do petog meseca, majku beba još uvek doživljava zasebno: grudi, glas, oči, ruke, lice… Tokom drugih šest meseci života, beba počinje da razvija sposobnost da spoji različite delove jedne sa drugima i formira osobu.

Pretpostavljamo, ako počinje da percepira svoju majku kao celinu, to čini i sama sa sobom – ostvaruje jače osećanje sopstvenog kontinuiteta. Osećanja počinju da se povezuju i uravnotežuju, što donosi mogućnost veće samokontrole. Beba preduzima prvi korak ka sticanju sposobnosti da oseća zreliju, primerenu ljubav, i to je početak nove ljubavi, brige IZ LJUBAVI, umesto, ljubavi IZ INTERESA. I dok povlači liniju oko sebe i majke na mentalnoj mapi, konačno počinje da shvata da među njima postoji linija koja ih razdvaja. Povlačenjem linije definiše se ono što je unutra i ono što je spolja. Sada kada shvata da je njena majka odvojena, beba sigurno naslućuje mogućnosta da je izgubi i to je ono što se dešava u sledećoj razvojnoj fazi. Period neposredno posle šestog meseca, obeležen je naglim uviđanjem da je majka dovojena. Tada je stepen anksioznosti najviši, a posle toga se smanjuje.. dakle, u periodu između šestog meseca i tri godine, dete je izrazito osetljivo na svaku dužu razdvojenost od majke i veoma je izraženo ponašanje „instinktivnog vezivanja“…

Nastavljanjem dalje priče, zašli bismo u već mnogo kompleksnije i daleko složenije strukture razvoja i odrastanja. Možda nekom drugom prilikom, ukoliko vas ova tema zainteresuje. Glavni cilj ovog teksta, bio je da se možda nasmejete, možda sagledate neke stvari iz drugačijeg ugla, dobijete odgovor na neka svoja pitanja i postavite sebi nova..Vrata roditeljske ljubavi su uvek otvorena, oko njih se zapinje, pada, udara se u njih, ona ponekad i lupaju, a ponekad i izgubimo ključ ili se pokvari brava…Tako je to sa vratima 🙂 Ali, nekako se uvek ponovo otvore, koliko god mislili da grešimo, ne umemo ili nismo spremni…Ovaj tekst je posvećen svim Majkama…čitajte i istražujte, ali nepogrešivo i najviše verujte sebi i svom detetu…jedino je ta veza ključ koji otvara vrata uvek….

 

Jasenka Lazić